Јанко капетан и турски сужњи 0001    Вино пију котарски сердари 0002    У Котару у лонџи каменој, 0003    Њеко их пије тријес и четири, 0004    Три су чаше, а три долибаше, 0005    Редна чаша хода на около 0006    Баш ко тица од гране до гране 0007    У пролиће кад савија гњиздо. 0008    Уврх стола Јанко капетане, 0009    Ко је Јанку сио уз колино? 0010    До њег сио Гавран-капетане, 0011    Његов побро од Ђурђиновога. 0012    До њег сио Милетић-Гавране, 0013    До њег побро Сужњевић-сердару 0014    А од доњег каменог Котара; 0015    До њег сио Смиљанић-сердару, 0016    Од Бистрице а исприд Котара, 0017    До њег сио попе Билобрче, 0018    А и он је од доњег Котара; 0019    А до њега Диклић-капетане 0020    Од горњега камена Котара, 0021    А остали редом посидали. 0022    Кад сердари напили се пића, 0023    Па им винце удрило у лишце, 0024    А ракија оком заиграла, 0025    О што чем су еглен отворили, 0026    А највише о јунаштву своме, 0027    Како ј’ који био на мејдану, 0028    Како који добра коња храни, 0029    Како с’ комса с Турци по граници. 0030    А све Јанко мучи капетане, 0031    Нег кад до њег редна чаша дође, 0032    Попи Јанко, прида се погледа. 0033    Онда Гавран вели капетане: 0034    „Побратиме, Јанко капетане! 0035    Што ти мучиш, ни с ким не диваниш? 0036    Сви ми знамо, да си јунак прави, 0037    Многу с’ турску расцвилио мајку, 0038    Турску љубу у род оправио, 0039    Турску сеју у црно завио, 0040    А ми знамо тридесет сердара, 0041    Ти сад имаш тридесет сужања, 0042    Госпун-Јанко, у својој тавници, 0043    А сад мучиш, ништа не диваниш.“ 0044    Онда Јанко приче говорио: 0045    „Продј’те ме се, тридесет сердара! 0046    Ко се фали, он се и сам швањи, 0047    Када фајде од фелидбе нејма, 0048    Кад ви знате, сви бутум сердари, 0049    Ја да сам се сада оженио 0050    Од Прозора, од сињега мора, 0051    Испросио Прозоркињу Ану, 0052    Сутра ће ми свати походити. 0053    Нег ви знате, котарски сердари, 0054    Сви сте м’ рекли у сватове поћи. 0055    Сад кад појдем пораз Ане липе 0056    До Прозора и сињега мора, 0057    У мене су наргишли кочије, 0058    Све кочије од била биљура, 0059    Све по њима мави-трабозани, 0060    А калајли-жицом пофаћани, 0061    У црвену свилу опкројите, 0062    А црвеном харом потрпате, 0063    Под њих коња не ћу ни волова, 0064    Већ ја имам тридесет сужања 0065    Удвињана, пола Крбављана, 0066    Све ћу Турке врћи под кочије, 0067    А напрво Балобан-ћехају, 0068    Спрам с њим побру Хамзу Циганина, 0069    А гончина Јован-лацманина, 0070    Нек ми сужње бије под кочија, 0071    А највећма оба побратима. 0072    Тако ћу своју свести Прозоркињу 0073    Од Прозора и од сињег мора. 0074    Нег да знате, котарски сердари, 0075    Ко ће м’ куме бити код дјевојке, 0076    Гдје ће с’ моји свати искупити: 0077    Кум ће бити попе Бјелобрче, 0078    А прекумак Сужњевић-сердару. 0079    Хајте сваки својој домовини, 0080    Спремајте се мени у сватове, 0081    Свак до куле попа Билобрка, 0082    Ја ћу онде свате искупити.“ 0083    Они млиду, то нико не чује, 0084    Да ту никог од Турака нејма, 0085    Ал су с’ до дви побре догодиле 0086    У тевдилу, шпањурском одилу, 0087    Па слушају побре и гледају. 0088    Једно ј’ побре Бећирагић Мехо, 0089    А друго је Четић Османага 0090    Од Новога, испод Велебита. 0091    А кад оба чуше побратима, 0092    Згледаше се један на другога 0093    Баш ко вуци просинца мисеца. 0094    Бећирагић до зеленка сиде, 0095    Османага до дората свога. 0096    Појахаше своје добре коње, 0097    Окренуше до доњих Котара, 0098    Гдје им пути иду на Удвину, 0099    Једни иду кули Сужњевића, 0100    Једни иду до Зрмање хладне, 0101    До Зрмање и до Шибеника, 0102    Онда Мехо застави зеленка, 0103    Османаги тихо говорио: 0104    „Побратиме, Четић-Османага! 0105    Сад куд ћемо коње окрећати, 0106    Хоћемо ли бегу и Удвини?“ 0107    Њему Четић вели са дората: 0108    „Побратиме, Бећирагић-Мехо! 0109    Чим ћеш бегу на Удвини сићи? 0110    Мореш ли оно упетити вриме, 0111    Кад ти мени до Новога сиде, 0112    Ми од Новог оба појахасмо, 0113    Па сидосмо на нашу Удвину 0114    И ујдосмо у лонџу камену, 0115    Вавик лонџа пуна Удвињана, 0116    Мустајбег им сиди код пенџера, 0117    Око бега сиде иктијари, 0118    Млади момци хладно пију пиће, 0119    Иктијари црну мећрушину, 0120    Ми дадосмо селам у биртији, 0121    Млади момци на ноге скочише, 0122    Иктијари мисто намистише, 0123    Свак се с нами за здравље упита. 0124    Сви рекосмо, да смо здраво били, 0125    Сваки нама добрудошлу даде, 0126    Добрудошлу, пуну чашу пића. 0127    Ми се, побро, понаписмо пића. 0128    Кад нам беже трећу наточио, 0129    Чашу пружи, а грлом подвикну: 0130    „ „Удвињани, сиви соколови! 0131    Ко би мени сад чашу попио 0132    Ни у моје ни у своје здравље, 0133    Већ у здравље тридесет сужања 0134    И у јадног Балобан-ћехаје 0135    И побре му Хамзе Циганина? 0136    Ко би наше сужње уходио, 0137    Да узјаше ата прзовита, 0138    Па окрене до доњег Котара, 0139    А до куле Сужњевић-сердара. 0140    Да он види, је л’ истина права, 0141    Је л’ истина, што збори свитина, 0142    Има л’ у њег Јеле дивичица, 0143    Је ли липа, колико је кажу. 0144    Је л’ висока, колико је фале, 0145    Би л’ јој ноне за пашмаке биле, 0146    Биле руке а за белензуке, 0147    Би л’ јој вратак био за ђердана, 0148    Би л’ лишце за Турчина било? 0149    Кад би и ту диклу уходио, 0150    Окренуо низ доње Котаре, 0151    А до куле попа Билобрка, 0152    Да он види, драга дицо моја, 0153    Је л’ истина, што збори свитина, 0154    Има л’ у њег дилбер-Јефемија, 0155    Је ли липа, колико је кажу, 0156    Је л’ висока, колико је фале, 0157    Је ли уз њу дванаес слушкиња 0158    И дви ћери Гризић-Насуфаге, 0159    Младја Ханка, а Златка старија, 0160    Носи л’ Златка скуте Јефемији, 0161    Носи л’ Ханка од злата елпезу, 0162    Заклања ли лишце дивичици, 0163    Да јој лишце сунце не приплане, 0164    Па окрене ата низ Котаре, 0165    Па да види, моја дицо драга, 0166    Јече л’ сада котарски оџаци 0167    Од пивања, па и од весеља, 0168    Бег би силну сакупио војску, 0169    Док би моји дошли уходници.“ “ 0170    Па знаш, побро, Бећирагић-Мехо, 0171    Свак у лонџи прида се погледа, 0172    А ја и ти на ноге скочисмо, 0173    Од оту се чашу појагисмо, 0174    Пописмо је, на ноге скочисмо, 0175    А ми свој екоње посидосмо, 0176    На планини тебдил учинисмо, 0177    Ми и себе и два ата своја. 0178    Ево сад смо сужње уходили, 0179    Сви ће сужњи ићи под кочија, 0180    Под кочија Јанка капетана. 0181    Ал камо ти дви липе дивојке, 0182    С чим ћеш бегу на Удвину сићи?“ 0183    Кад то чуо Бећирагић-Мехо, 0184    Крену зекца кули Сужњевића, 0185    За њим Четић на дорату своме. 0186    Кад дви побре кули Сужњевића, 0187    Висока је од седам бојева, 0188    Око куле камена авлија, 0189    На авлији демирли капија. 0190    Када Мехо по авлији глену, 0191    На авлији овда доведена, 0192    Из ње бије за седам фискија, 0193    А код ње су чаше позлаћене, 0194    Код воде су два бора зелена, 0195    Ниже њих су два дрва јаблана, 0196    Под њима је софа начињена, 0197    Наоколо шимшир-трабозани, 0198    Калајли су жицом пофатати, 0199    А по софи прострта прострика. 0200    Туде Јеле лежи Сужњевића, 0201    По шиљтету ноне опружила. 0202    Биле се оби ноне у дивојке 0203    Баш ко груда пролитнога снига; 0204    По јастеку руке разбацила, 0205    Оби се руке биле у дивојке 0206    Баш ко крила у тице лабуда. 0207    Кад је Четић видја са дората, 0208    Он се руком шину по сепету: 0209    „Мехо брате, ја липе дивојке! 0210    Куд сам годиц по Приморју ходо, 0211    ’Ваке нисам видио дивојке, 0212    Боже ми је у срићи нареди! 0213    Ако л’ ми је наредио ниси, 0214    Алах рабум, да погинем овде!“ 0215    Ал се Мехо на то заујида: 0216    „Мучи, побро, Четић-Османага! 0217    Зар дивојке још видио ниси?“ 0218    Истом побре у еглених биле, 0219    Ал с’ од куле канат отиснуо, 0220    Ал ишета дванаес’ солдата 0221    Под мушкети и под бајунети, 0222    А за њима четири солдата 0223    Изведоше зекца у марвантих, 0224    У марвантих па чатал-уларих. 0225    Шта с’ од зекца по авлији ради! 0226    Цика г’ стоји баш ко змије љуте. 0227    Кад га Четић очима угледа, 0228    Ага с’ куцну руком по колину, 0229    Нов му скерлет пуче на колину: 0230    „Мехо, брате, ја добра зеленка! 0231    Боже ми га у срићи нареди! 0232    Ако л’ ми га наредио ниси, 0233    Алах рабум, да погинем овде!“ 0234    Ал се на то Мехо заујида: 0235    „Муч’, Четићу, сам те Бог убио! 0236    Зар још коња ти видио ниси?“ 0237    Њему Четић вели са дората: 0238    „Та мој побро, Бећирагић-Мехо! 0239    ’Ваког ата у свој Лици нејма, 0240    Ни у нашег бега Мустајбега.“ 0241    Када крањци зекца напојили, 0242    Уведоше у презид зеленка. 0243    Османага поврати дората, 0244    Куцну њега казан-узендјијом, 0245    Од колана црна штрцну крвца, 0246    Дорат цикну, па се покупио. 0247    Прве чавле кад до софе баци, 0248    Ага вечер Јелици подвикну, 0249    Јеле прими, сиде на шиљтету, 0250    Њојзи Четић тепа са дорина: 0251    „Та Јелице, неломљена грано! 0252    Жива т’ маја, би ли пошла за ме, 0253    Жив ти ћаћа, ход’ дер појди за ме, 0254    Ако ћеш ме, ево ме код тебе!“ 0255    На агу се осиче дивојка: 0256    „Одрен’ коња, жути лацманине! 0257    Кад ја лишца нагојила нисам, 0258    Да га жута љуби крањадија! 0259    Већ сам своје лишце нагојила 0260    Раз Турчина Четић-Османаге, 0261    Од Новога испод Велебита.“ 0262    Кад то чуо Четић Османага, 0263    Осиче се на дилбер-дивојку, 0264    Јер се не сми одати дивојци: 0265    „Нуто хала од вас дивојака! 0266    Гдје ви липе одосте у Турке, 0267    Ми остасмо вавик нежењени, 0268    По врагу ти Турчин омилио, 0269    Што ће теби Четић-Османага? 0270    Скоро сам му кули саходио 0271    У тевдилу турској дјеисији, 0272    У тог аге нигди ништа нема 0273    Осим кула код турског Новога 0274    И добар му дорат на јаслама, 0275    И стара му на оџаку нане, 0276    Вавик хода по турском Новоме, 0277    Она проси, па аги доноси, 0278    Агу храни, а ода зла брани, 0279    Душе м’ моје и коња дората.“ 0280    А Јелица са софе подвикну: 0281    „Муч’, не лажи, жути лацманине, 0282    Да у аге нигдје ништа нема! 0283    Има доброг дору на јаслама, 0284    Па кад ага опреми дората, 0285    А обуче такум-дјеисију, 0286    Па истира дору у Приморје, 0287    Уфатит ће такога Шпањура, 0288    Па одвести бегу удвињскоме, 0289    Бег му дати стотину дуката, 0290    Ето добро и мени и аги! 0291    Нег катано на коњу дорину, 0292    Јеси л’ зекца видјо четвртака, 0293    Што но г’ сада напојише крањци? 0294    Сутра ћу нашем Јанку у сватове, 0295    Ја ћу оног јахати зеленка. 0296    Чим ја дођем из наших сватова, 0297    Ја ћу аги књигу оправити 0298    До турскога Новог каменога, 0299    Мој је ћаћа врло остарио, 0300    О зекцу се држати не море.“ 0301    Не сми с’ ага одати дивојци. 0302    Нег ту побре конак учинише 0303    Код биртије Јуле крчмарице. 0304    А у јутро оба подранише, 0305    Окренуше кули Сужњевића. 0306    Ал се спрема Сужњевић-сердару, 0307    Јер ће и он Јанку у сватове, 0308    Вода му се куса бедевија, 0309    Водају му зекца четвртака, 0310    Јелица ће јахати зеленка. 0311    А дви побре коње окренуше 0312    Управ кули попа Билобрка, 0313    Гдје ће с’ Јанку свати искупити, 0314    Јер је попе куме код дјевојке. 0315    Кад се побре кули помолиле, 0316    Ударају зиле и борије, 0317    Отргују пушке нимачкиње, 0318    Јер доходе котарски сердари, 0319    Збијају се Јанкови сватови. 0320    Наприд Мехо крај сватова пројде 0321    У авлију попа Билобрка, 0322    Још да виде дилбер-Јефемију. 0323    Дивно коло игра на авлији, 0324    Коло води најливша дивојка, 0325    Липа Ана Диклић-капетана, 0326    До ње Коса, сека Смиљанића, 0327    А остале редом дивичице. 0328    Кад им Мехо добро јутро викну, 0329    Отпримише у колу дивојке, 0330    Код њих Мехо устави зекана. 0331    Мало вриме, дуго не постало, 0332    Угледаше тридесет катана, 0333    А пред њима Сужњевић-сердара, 0334    Гдје он кусу јаше бедевију, 0335    Медју њима Јеле Сужњевића, 0336    Јеле зекца јаше четвртака, 0337    Под њом зекац жива мира нејма. 0338    Османага од срца уздише. 0339    Када липа фрци са зекана, 0340    Кафане јој зекца уфатише, 0341    А Јелица у коло допаде, 0342    Све вишином коло натфалила, 0343    А љепотом коло зачинила, 0344    Липе дикле писму запивале. 0345    Од куле се канат отиснуо, 0346    Изшетало дванаес солдата, 0347    За њ’ма дван’ес иде маџарица, 0348    Медју њима дилбер-Јефемија, 0349    Уз њу иду дви турске дивојке, 0350    Оби ћереи Гризић-Насуфаге. 0351    Липа Златка њојзи скуте носи, 0352    Ханка липа од злата елпезу, 0353    Баш заклања лишце дивичици, 0354    Да јој лишце сунце не приплане. 0355    Ја каква је, убили је јади, 0356    Конда ј’ није огријало сунце! 0357    Подвољчина баш ко мисечина, 0358    Да ти липа рујно пије винце, 0359    Вид’ло би се винце кроз гр’оце. 0360    Кад је Четић видја са дорина, 0361    Он се шину руком по прсима, 0362    Звекнуше му токе на прсима: 0363    „Мехо брате, ја чудне госпоје! 0364    Она б’, брате, за везира била, 0365    Камо л’ не би за бега нашега! 0366    Алах рабум, мени је нареди! 0367    Ако л’ ми је наредио није, 0368    А да Бог да, да погинем овде!“ 0369    И на то се Мехо заујида: 0370    „Што то, побро, да од Бога најдеш! 0371    Могу ли се крањци оситити! 0372    Гдје смо, побро, кости занијели, 0373    Ти да с’ вил апа да имаш крила, 0374    Не би т’ пера тела изнијела 0375    Вире м’, побро, на нашу Удвину!“ 0376    Јефемија у коло пошета, 0377    Николико окрену га пута. 0378    Ћеде ага да у коло ујде, 0379    А четири упала солдата, 0380    Па солдати вичу по авлији: 0381    „Чујете ли, пуку и народу, 0382    Ето нашег Јанка-капетана! 0383    Гледат ко ће Турке под кочија? 0384    Под њима је тридесет Турака.“ 0385    Кад у колу то чуле дивојке, 0386    Све су липе коло распустиле, 0387    Потекоше, да сужње гледају. 0388    А дви побре ате покренуше 0389    До сватова Јанка капетана. 0390    Када Мехо глену под кочије, 0391    Под кочија тридесет сужања, 0392    Баш под коли Балобан-ћехаја, 0393    Била му брада, а чалма бијела, 0394    Из десна му Хамза напореда, 0395    Оба бије Јован-лацманине. 0396    Ал се Хамза јаки пригодио, 0397    На ћехају пригони кочије, 0398    А у хамзе пиња ударила, 0399    У ћехаје мутна и крвава. 0400    Љуто сужњи цвиле под кочија. 0401    Кад видјаше оба побратима, 0402    Згледаше се један на другога 0403    Баш ко вуци просинца мисеца, 0404    Па обадва ате повратише, 0405    Тихо побре јашу низ Котаре, 0406    Док се равна поља добавили, 0407    Повише се коњ’ма по перчиних, 0408    Они бегу лете и Удини, 0409    А већ тавна уноћала ноћца. 0410    Ујутру побре кад на Лику сишле, 0411    Погледале побре до Црваћа: 0412    Коњ до коња, бајрак до бајрака, 0413    Јер бег силну сакупио војску, 0414    Код бега се биле чадорови, 0415    У њег вавик дурбин у десници, 0416    Јер он гледа својих уходника. 0417    Допадоше побре до чадора, 0418    Делије им ате уфатише, 0419    А Мустајбег сиди под чадором, 0420    До бега је паша Радослија, 0421    А из лива Попржен Мујага, 0422    До њег Ћордић сио Мехмедага, 0423    Са Грахова из Подновља клета, 0424    До њег мазул сио Алибеже 0425    Са Врљике, исрид Лике клете, 0426    Њима Четић турски селам викну, 0427    Свако аги селам отпримио, 0428    А Мустајбег своју диже главу: 0429    „Та четићу, моје десно крило! 0430    Јеси ли ми Котар уходио, 0431    Уходио дви танке дивојке?“ 0432    „ „Јесам, беже, виру ти задајем! 0433    И ливше су и више дивојке, 0434    Вира ти је, нег свитина каже.“ “ 0435    А подвикну Бећирагић Мехо: 0436    „Нека т’, беже, од Бога ти тешко! 0437    Што за говна питаш и дивојке? 0438    Да си видјо тридесет сужања 0439    Под кочија Јанка капетана, 0440    Како их Јован бије лацманине, 0441    И црна би земља проплакала!“ 0442    Кад бег чуо, тад Меху подвикну: 0443    „Драго дите, Бећирагић-Мехо! 0444    Сад ће беже подизати војску.“ 0445    Па бег намах на чауше викну, 0446    Намах триста куцну даулбаза, 0447    Раде бегу подмаче голуба, 0448    Уз њег куцну бубањ Десанчића, 0449    А свирају дица Хамзагина. 0450    Бегови се дижу чадорови, 0451    Тале пива, а Раде отпива, 0452    Беже иде наприд на голубу. 0453    Када беже на Цетину приде, 0454    Ту Мустајбег конак учинио. 0455    Сведе војску мору на јалију, 0456    Опе бегу тавна ноћца дојде, 0457    Јер сватова вас дуг данак нема. 0458    Кад већ трећи данак освануо, 0459    Ал подвикну Козлић Хурамага: 0460    „Мустајбеже, дирек од Удвине! 0461    ’Влика војска сад за стања није, 0462    Теби лаже Бећирагић-Мехо. 0463    Свати нису до Прозора сишли, 0464    Јер би с’ до сад свати повратили.“ 0465    Ага млиде, то нико не чује, 0466    Ал то Четић слуша Османага, 0467    Чуо ага, зубом пошкринуо, 0468    А сијну му ћорда у десници: 0469    „Стани, ага, царев муртатине! 0470    Ти чијега лашкаш побратима?“ 0471    Ту да не би бега удвињскога, 0472    Дјити глава Козлић-Хурамаге, 0473    Ал бег не да кавге замећати. 0474    А подвикну Четић-Османага: 0475    „Цекај, беже, сутра дан до подне! 0476    Ако овуд свати не ударе, 0477    Ето сабље, ево моје главе!“ 0478    Већ се жарко помолило сунце, 0479    На Прозору тргоше топови, 0480    Јер кренуше Јанкови сватови. 0481    Док чу Четић, окрену дорина 0482    У тевдилу шпањурском одилу, 0483    Уз њег побро Бећирагић-Мехо 0484    Прид сватове Јанка капетана. 0485    Кад дви побре свате угледале, 0486    Вијају се крсташи бајраци, 0487    Отргују пушке нимачкиње. 0488    Прид сватови попе Бјелобрче 0489    А на својој ридји бедевији, 0490    Јаше дјаче уз њега Јованче. 0491    Кад за агом стаде тутљевина, 0492    Испаде му чудан духовниче, 0493    О врату му ситне бројанице, 0494    О кулашу висе клаковнице, 0495    Уз њег дјаче јаше на гаврану. 0496    Кад се оба попа учелила, 0497    Да ћедоше кавгу заметнути, 0498    То би д’јаци тешко дочекали, 0499    Јер све Раде прича на Јованче; 0500    Али ага протира дората, 0501    Раде за њим потира гаврана 0502    До кочија Јанка капетана. 0503    Када Раде глену са гаврана, 0504    Гдје му сужњи цвиле под кочија, 0505    А највеће Балобан ћехаја, 0506    Крвава га пиња подузела 0507    Од канџије Јован-лацманина, 0508    На њег Хамза пригони кочије, 0509    Јер се Хамза јаки пригодио, 0510    А ћехаја врло остарио. 0511    Љуто Хамза цвили под кочија: 0512    „Нека тебе, Јован-лацманине! 0513    И ти вуко наргишли-кочије, 0514    Потиро те и Тале и Раде!“ 0515    Ал лугови никад сами нису 0516    Крај Љубице и крај мора сиња 0517    Ја брез вука ја горског хајдука. 0518    Кад чу Раде на коњу гаврану, 0519    У њег вишња-боја ударила, 0520    Оби Раде пушке извадио, 0521    На Јована грла окренуо, 0522    Оби Раду пушке послужиле, 0523    Не погоди Јован-лацманина, 0524    Већ намакла с’ два танка содата, 0525    Крај кочија падоше солдати. 0526    Кад је Раде кавгу заметнуо, 0527    Низ Приморје стаде тутљевина, 0528    Намиче се један прид другога, 0529    А утиче један крај другога. 0530    Ко ће најпри до кочија доћи? 0531    Ал допаде Бећирагић Мехо, 0532    Јефемији ни мукает није, 0533    Већ извади Прозоркињу Ану, 0534    Он је за се баци на зекана. 0535    Ког ће туде мио Бог помоћи, 0536    Да ујагми прије до кочија? 0537    Благо оном, ко брза имаде! 0538    Ујагмио од Кладуше Мујо, 0539    Он уфати дилбер-Јефемију, 0540    А допаде Гризић Насуфага, 0541    Оби су му ћери у кочијах. 0542    Разбише се кићени сватови, 0543    Јер сватови сваки разб’јеници. 0544    А л побиже Јеле Сужњевића, 0545    Побиже им крај сињега мора. 0546    Њу потира Ђулић на зекану, 0547    На њега се окреће дивојка: 0548    „Не биј коња, бегов бајрактару, 0549    Кад ти фајде од бијења нејма!“ 0550    Што је било турских бајрактара 0551    И осталих личких набодица, 0552    Свак је за њом ата потирао, 0553    Нико Јеле стигнути не може. 0554    Најзад земље стаде тутљевина, 0555    Један с’ момак мота по дорату, 0556    Дорату се грива исправила, 0557    Момку с’ с враним брком помишала, 0558    А тај момак тепа црногривцу: 0559    „Хај дорате, да се не бијемо! 0560    Ради мени Јелу сустигнути 0561    На зеленку Сужњевић-сердара! 0562    Ако тебе сведем до Новога, 0563    Бират ћу ти врила по Новоме, 0564    Устицати арпу угрухату.“ 0565    То је дорат Четић-Османаге. 0566    Кад поближе сустиже дивојку, 0567    Јелица се на њег окренула: 0568    „Не биј коња, опрата катано, 0569    Кад ти фајде од гоњива нема! 0570    Још зеленка ни пуштила нисам, 0571    Камо ли га руком ударила. 0572    Нег да ме Четић тира Османага, 0573    Сама би му зекца уставила.“ 0574    Кад чу ага, са дората викну: 0575    „Ово ј’ ага, већ другога нема! 0576    Зар ме, Јеле, познати не мореш, 0577    Гдје ј’ на мени шпањурско одило?“ 0578    Онда Јеле застави зеленка, 0579    А допаде Четић на дорину, 0580    Обоје младо у траву пануло, 0581    А два ата стала напоредо. 0582    Кад Мустајбег видја са голуба, 0583    То је бегу врло мило било: 0584    „Богу фала и нашем зеленку, 0585    Кад ја имам оваких јунака, 0586    Те оваку диклу уфатише 0587    И ’накога ата празовита!“ 0588    Једва с’ ага из траве подиже, 0589    Вуче Јелу Четић до зеленка 0590    Баш ко соко тицу припелицу, 0591    Он посиде зекца Сужњевића, 0592    Јелу за се баци на зеленка, 0593    А за њим се дорат заиграва, 0594    Османага с’ из грохота смије, 0595    Спрам њим беже руке раскрилио, 0596    Бег Четића медју очи љуби. 0597    А кад беже до разбоја дојде, 0598    Ко ће му најпри дила доводити? 0599    Доведе га ускок-Радоване, 0600    Уфатио Јован-лацманина. 0601    Доведоше Јанка капетана, 0602    Доведоше попа Билобрка, 0603    А за попом Сужњевић-сердара. 0604    Ко год бегу дође удвињскоме, 0605    Свако му дила води савезата, 0606    Пофатали тридесет Шпањура. 0607    Тад Мустајбег покопа шехите, 0608    А бег викну и Талу и Раду: 0609    „Наше сужње мећ’те у кочије, 0610    А фаћајте котарске Шпањуре, 0611    А гончина, ког је вами драго!“ 0612    Тале пива, а Раде отпива. 0613    Ког ће Тале врћи под кочије; 0614    Под кочије Сужњевић-сердара, 0615    Из десна му јован-лацманина, 0616    А до њега попа Билобрка, 0617    Све остале редом поредаше. 0618    Код ће Тале метнути гончина: 0619    Метну Тале Хамзу циганина, 0620    А запива Хамза уз кочије: 0621    „Та копиле, Јован-лацманине! 0622    Редом штета по говедих хода, 0623    А и хрдја, Јово, по јунацих, 0624    Сад ћу теби зајам повратити.“ 0625    Љуто бије Јован-лацманина, 0626    Помаже му Тале Личанине, 0627    Он се фати челикли-наџака, 0628    Љуто бије Јован-лацманина. 0629    Кад дођоше на Удвину Турци, 0630    Бег им плина право подилио, 0631    Ко погино, по три паја шаље, 0632    Ко с’ ранио, по два учинио, 0633    Ко је липу диклу уфатио, 0634    Нек је води, нек се жени с њоме, 0635    А бег сужње меће у тавницу. 0636    Узјаха Четић зекца Сужњевића 0637    И одведе Јелу Сужњевића, 0638    Он се липом Јелом оженио, 0639    Јелу љуби, а јаше зеленка.